Mihailo Lalic

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 275
Autor: Domaci
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Mihailo Lalic (Trepca, 7. oktobar 1914 — Beograd, 30. decembar 1992) bio je crnogorski i srpski[1][2] književnik, akademik SANU i CANU i junak socijalistickog rada.

Roden je 1914. godine u Trepci kod Andrijevice u seoskoj porodici od oca Todora i majke Stane rodene Bajic. Rano je ostao bez roditelja. Majka je umrla tokom epidemije španske groznice 1918. godine, a otac je oboleo u zarobljenickom logoru Nadmeder u Austrougarskoj (današnjoj južnoj Slovackoj) i umro od tuberkuloze 1921. godine. Brat Dušan iz ocevog drugog braka umro je kao zarobljenik u Pjacenci u Italiji. Maceha Jaglika i stric Milutin pomogli su mu da se školuje.[3]

Cetvororazrednu osnovnu školu završio je u Trepci (1921—1925), a zatim gimnaziju u Beranama (1925—1933). U jesen 1933. upisao je Pravni fakultet u Beogradu gde je ostao do Aprilskog rata 1941. godine. Politicki se angažovao i postao clan SKOJ-a 1935. godine, potom clan KPJ 1936. U prolece 1938. godine kao sekretar ilegalne studentske narodne omladine uhapšen je u Beogradu i ostao u istražnom zatvoru (Glavnjaca) i sudskom zatvoru (Ada Ciganlija) blizu 6 meseci, a jula i avgusta 1940. bio je u zatvoru u Andrijevici. Oba puta ga je Sud za zaštitu države pustio na slobodu zbog nedostatka dokaza.[3] Pre rata je svoje prve radove, pesme i krace pripovetke, objavljivao u novinama „Student“, „Politika“, „Pravda“, „Zeta“, „Mlada kultura” i „Naša stvarnost”.[4]

Posle bombardovanja Beograda 1941. godine otišao je u Crnu Goru gde ga je zatekla okupacija zemlje. Ucestvovao je u pripremama ustanka, kao i u samom ustanku. Tokom leta 1942. zarobili su ga cetnici i odveli u kolašinski zatvor. U zatvoru je ostao od 2. septembra 1942. do 15. maja 1943. godine, kada je došla nemacka vojska i odvela u zarobljeništvo i zatvorenike i cetnike. Posle toga je deportovan u logor Pavlos Melas, pored vojnickog groblja Zejtinlik u Solunu u Grckoj. Avgusta 1944. godine, je pobegao iz logora i stupio u grcke partizane na Halkidikiju, gde postaje zamenik komesara srpskog partizanskog bataljona. Tu ostaje do novembra 1944. kada je ova jedinica vracena brodom u Jugoslaviju.[5]

Pocetkom decembra 1944. upucen je na Cetinje gde je radio u listu „Pobjeda“, a potom rukovodio Tanjugom u Crnoj Gori.[4] Od 1946. je došao u Beograd gde je radio kao urednik u „Borbi“, sa prekidima do 1955. godine. Tokom 1952. i 1953. boravio je u Parizu, a od 1955. prešao je u „Nolit“ gde je bio urednik do penzionisanja 1965. godine.[3] Od 1965. do smrti živeo je kao profesionalni književnik, naizmenicno u Beogradu i u Herceg Novom.[6]

Jedan je od pokretaca casopisa Stvaranje (1946) i Savremenik (1955).[7]

Za dopisnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 5. decembra 1963, a za redovnog clana 7. marta 1968.[8] Bio je clan i potpredsednik Crnogorske akademija nauka i umjetnosti od 1973. godine. Bio je clan Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije od 1986. do 1990, na tu poziciju izabran je na Trinaestom kongresu SKJ.

Umro je u Beogradu 30. decembra 1992. godine.

Književni rad

poštanska marka iz 1999. godine

Mihailo Lalic
Kao pisac Mihailo Lalic se na pocetku književnog rada opredelio za tematiku — Drugi svetski rat i geografsko podneblje — Crnu Goru, dok se u kasnijim delima u velikoj meri bavi i Prvim svetskim ratom. Književno stvaralaštvo poceo je knjigom pesama „Stazama slobode“ 1948. godine, ali se ubrzo zatim okrenuo prozi koja je postala jedina forma njegovog umetnickog izražavanja.

Vracao se svojim završenim pripovetkama i romanima i preradivao ih. Tako je roman „Raskid“ posle cetrnaest godina doživeo preradu uz znatne izmene u naraciji, izboru likova i njihovoj strukturi. Drugu verziju je doživeo i roman „Lelejska gora“, a razvijanjem pripovetke „Pramen tame“ nastao je istoimeni roman. Kljucne kategorije Lalicevih romana su ljudi, prostor i vreme, što se primecuje vec kroz naslove njegovih dela.

Medu njegovim književnim delima posebno se izdvaja roman „Lelejska gora“ koji je bio deo dacke lektire. U dnevnickoj prozi „Prelazni period“ (1988) objašnjavao je prirodu i poreklo „lelejstva“. Pošto je citirao Šatobrijanovu misao da je „u svim zemljama prirodna pjesma covjekova tužna“, Lalic nastavlja: Ne znam je li veselije kod drugih, ali kod Crnogoraca i ostalih Dinaraca baš je tako, zato sam ih i nazvao lelejcima, priznajuci da sam i ja jedan od njih. Tu vazda sretnem dinarsku tugu i pitam se: je li ona samo zla slutnja, ili je dugo iskustvo naucilo naše ljude da su nam sva radovanja varke.

Za roman „Lelejska gora“ dobio je „Njegoševu nagradu“ 1963. godine kao njen prvi dobitnik, kao i Nolitovu nagradu. Za roman „Ratna sreca“ dobio je NIN-ovu nagradu 1973. godine, kao i prvu nagradu Narodne biblioteke Srbije za najcitaniju knjigu u Srbiji. Nagradu „21. jul“, najviše priznanje opštine Berane, dobio je 1962. godine kada je i ustanovljena. Za roman „Hajka“ dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Za roman „Zlo proljece“ dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije, a za prvu verziju romana „Lelejska gora“ dobio je nagradu Udruženja književnika Srbije.[3] Nagradu AVNOJ-a dobio je 1967. godine, a Trinaestojulsku nagradu dobio je 1970. i 1974. godine. Nosilac je i nekoliko odlikovanja, medu kojima su Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem (1962), Orden zasluga za narod, Orden jugoslovenske zastave sa lentom (1974)[8] i Orden junaka socijalistickog rada, kao i Partizanske spomenice 1941.

Po istoimenoj knjizi uraden je scenario za film „Svadba“ 1973. godine u režiji Radomira Šaranovica. Osim toga ekranizovani su mu romani „Lelejska gora“ 1968. i „Hajka“ 1977. godine. Televizijski film Pusta zemlja snimljen je 1981. po Lalicevoj pripoveci istog naziva.

Dela su mu prevodena na više stranih jezika, ukljucujuci bugarski, ceški, slovacki, poljski, ruski, rumunski, litvanski, danski, nemacki, engleski.[6]

Ovaj pisac cija su dela dugo godina bila u udžbenicima i školskoj lektiri poslednjih godina deli nepravednu sudbinu mnogih pisaca levicara ciji se umetnicki doprinos sada cesto meri kroz ideološku perspektivu.[9]

Bibliografija

Prva Laliceva knjiga Staze slobode je bila nezapažena u doba kada je izdata, a danas je tražena kod kolekcionara.
Staze slobode, (pesme), (1948)
Objavio je veci broj knjiga pripovedaka:

Izvidnica (1948),
Prvi snijeg (1951),
Na Tari (1952),
Tajne bistrih voda (1955),
Na mjesecini (1956),
Posljednje brdo (1967),
Gosti (1967),
Pusta zemlja (1968),
Opraštanja nije bilo (1994),.
Ipak, znacajan doprinos savremenoj prozi dali su njegovi romani:

Svadba (1950),
Zlo proljece (1953),
Raskid (1955), 1969),
Lelejska gora (1957, 1962),
Hajka (1960),
Pramen tame (1970),
Ratna sreca (1973),
Zatocnici (1976),
Dokle gora zazeleni (1982),
Gledajuci dolje na drumove (1983),
Odlucan covjek (1990),
Tamara (1992).
Izdate su i knjige Lalicevih autobiografskih tekstova:

Prelazni period (1988) — dnevnicka proza,
Prutom po vodi (1992) — dnevnicka proza,
Epistolae seniles/Staracke poslanice (1995)
Drame

Dani mržnje (1984)
Poraženi (1989)
Knjiga intervjua

Pipavi posao spisatelja (1997)
Knjiga (zbirka) putopisno propagandnih clanaka:

Usput zapisano (1952)
Godine 1989 objavljena je njegova knjiga „Sam sobom“ (Titograd : Udruženje književnika Crne Gore ; Nikšic : Univerzitetska rijec). Radi se o knjizi rukom pisanog teksta, ilustrovanoj fotografijama iz Lalicevog života, izdatoj u 999 primeraka od kojih je svaki numerisan.

Knjiga „Mihailo Lalic — Meduratno književno stvaralaštvo (1935—1941)“ sadrži 15 kracih proznih dela, 13 pesama i osam književnih kritika, a izdata je 2014. godine.

Drugi o Mihailu Lalicu
Veci broj knjiga razlicitih pisaca se bavi Lalicem i njegovim delom. U izdanju Grafickog zavoda iz Titograda 1965. godine izašla je monografska studija `Mihailo Lalic: Povest o ljudskoj hrabrosti` autora Miloša Bandica posvecena književnom delu Mihaila Lalica. Knjiga Rajka Orovica „Pisma Mihaila Lalica Rajku Orovicu“, izdata u Podgorici 2002. godine, je zbirka pisama koja svedoce kako o Lalicevoj zainteresovanosti za teme o kojima piše tako i o ozbiljnosti kojom je pristupao prikupljanju grade za svoja dela. U knjizi `Lošinjska zamka` Dragoljuba Janojlica se nalazi 5 pisama koje je Mihailo Lalic pisao svome poznaniku Milošu Saicicu, kao i odgovori na njih. Pisma su interesantna jer je Lalicev zemljak Saicic u toku rata bio cetnicki komandant i dobro ilustruju nepomirljivost ideologija. U knjizi `Lelejske cesme Mihaila Lalica` pisac Miloš Vulevic govori o prijateljevanju sa Mihailom Lalicem, zajednickim putovanjima i izletima sa velikim piscem. Radomir V. Ivanovic je napisao monografiju `Romani Mihaila Lalica`. Crnogorska akademija nauka i umetnosti je izdala zbornik radova `Mihailu Lalicu u pocast` (Titograd, 1984g.)...… (meer)